Виртуелни музеј Дунава

Kенозоик - бескичмењаци

Лес околине Београда

Стварање леса у Панонском басену отпочело је у средњем, а завршило се крајем плеистоцена. Главни периоди њиховог формирања припадају другој половини глацијалних интервала, јер се током интерглацијала обавља интензивно распадање површинских делова старијег леса. Средина у којој је настао лес има особине хладне и прохладне семиаридне степе са знатним температурним колебањима.

Лесне степе су биле степе које су преко шумарака прелазиле у тундре, а у заклоњеним и влажним рејонима прелазиле су у шумо-степске биљне формације. По јужном ободу Панонског басена лесне серије покривају узан појас између Београда и Ђердапа. Лес околине Београда развијен је на земунској страни у виду лесних заравни а јужно од Саве и Дунава, као падински лес. Бежанијски лесни плато као већи део Сремске заравни, завршава се стрмим лесним одсецима према Сави и Дунаву, а његова дебљина износи преко 30 метара. У самом Београду лес углавном покрива теразијску, врачарску и чубурску заравaн дебљине од 12-15 метара. Низ падине, долине потока Мокролушког, Кумодрашког, Миријевског и др. лес се постепено спушта улазећи у састав тераса на долинским странама. У литератури прошлог века, лес се спомиње и као „цигларска земља“ о чему сведоче бројне циглане Београда: на Хаџипоповцу, Булбудеру, Бежанијској коси, Лекином и Топчидерском брду, између Липака и Роспи Ћуприје и др. У зависности од палеорељефа дебљина леса у Београду варира од 2.3 метра на Топчидеру до близу 20 метара у Вишњици. Јужно од Дунава на простору грочанско-смедеревског и рамског Подунавља лесни седименти леже у виду покрова преко старијих падина и речних тераса. Идући даље на југ од Београда, лесне наслаге бивају све тање и постепено прелазе у шумско земљиште гајњачу ниске Шумадије.


Орешац

Смедеревско Подунавље

У Орешцу код Смедерева, постоји неколико налазишта са фосилима у којима је нађено преко 50 врста пужева, шкољака и остатака риба (отолита). Палеофауна је ендемична и потиче из језера Панон. То је време кад је снижен салинитит некадашњег највећег унутрашњег мора (Паратетиса), после одвајања од великог светског океана (Тетиса). Фосили су сачувани у свим седиментима (глинама, песковима, пешчарима).

На геолошком профилу поред пута за Пожаревац су нађене стене изграђене од мноштва љуштурица фосилизованих организама (кокине или лумакеле) дужине неколико метара.

Међу шкољкама по броју врста преовлађује подпородица Lymnocardiinae: Lymnocardium zujovici, L. parazujovici, L. diprosopum, L.apertum, L. decorum, L. penslii, Phyllocardium complanatum. Породица Dreissenidae је заступљена са мањим бројем врста међу којима су најзначајније Mytilopsis triangularis, Mytilopsis czjzeki и Dreissena аuricularis.

Од крупнијих пужева нађен је Melanopsis petrovici, Viviparus sadleri, а од врста са ситнијом љуштуром су идентификовани Melanopsis decollata, Viviparus viminaticus, Gyarulus и др.

Налазишта фосила из Орешца у којима има и за науку нових врста, спадају у значајније објекте геонаслеђа не само Србије.

Орешац, Смедеревско Подунавље: глине, пескови и пешчари (10 x 6 m)

Литература:

Jovanović G., Paunović G. 2009: Gornji pont Orešca kod Smedereva, Smederevski zbornik, 2, Smederevo: 167 – 177; Jovanović G., Knežević S., Đurić D., Bosnakoff M., Paunović G. 2010: Upper Miocene fauna of Orešac near Smederevo (Serbia). Bulletin of the Natural History Museum, 3, Belgrade: 67 – 93; Jovanović G., Paunović G. 2011: Kokine iz gornjeg miocena Orešca kod Smedereva, Smederevski zbornik, 3, Smederevo: 261 – 272.

(текст: Природњачки музеј у Београду)

Галерија