Виртуелни музеј Дунава

Змије

Белоушка (Natrix natrix)

Белоушка је најчешће сретана змија у Србији. Величине је до 1,5 m, ретко достиже 2 m. Женке су веће од мужјака.

Има карактеристичну главу са две светле заушне мрље по којима је добила име, чија боја варира од скоро беле до јаркожуте, а код меланистичних јединки се не виде.

Боја леђне стране тела варира од маслинасто-зелене, преко зеленкасто-браонкасте до плавичасто-црне. Трбушна страна тела је у виду наизменично постављених црних и белих четвороугаоних поља. Ова врста насељава све крајеве Србије. Честа је близу водених станишта - језера, река, бара, потока, канала, али се неретко среће у ораницама, на ливадама, у шуми, као и у људским насељима. Брза је и веома ретко уједа. Добар је пливач. Када је нападнута, испушта секрет веома непријатног мириса из аналних жлезда. Парење се одграва у пролеће када је уобичајено да се више мужјака нагомила око једне женке. Ова врста се често храни жабама, али и мрмољцима и рибама, па и мишоликим глодарима, малим птицама и другим змијама.

Рибарица (Natrix tessellata)

Рибарица је змија средње величине, дужине до око 1,4 m. Глава је са јасно израженим заушним пљувачним жлездама, очи и носнице смештене ближе врху главе, зенице округле.

Боја леђне стране тела варира од маслинасто зелено сивкасте до потпуно црне, без шара или са тамнијим четвороугаоним мрљама распоређеним слично коцкицама за играње.

Трбушна страна тела црно-бела као код белоушке. Када је уплашена или ухваћена ослобађа смрдљив секрет из аналних жлезда. Женке су веће од мужјака. Насељава целу Србију, слично белоушки са којом често дели станиште, али је рибарица чешће заступљена или чак доминантна врста змије у брзим или великим рекама и језерима. Она је акватичнија од белоушке и дуже може да издржи под водом. Најмање 70% укупног плена рибарице чине рибе, а остало претежно водоземци, храни се и другим змијама, понекад и пужевима голаћима.

Степски смук (Dolichophis caspius)

Степски смук је снажна и веома брза змија, величине до преко 2 m. Глава је релативно кратка, крљушти глатке, зеница округла, а реп дугачак и релативно танак, као бич.

Боје је светло-жучкасте до светло-маслинасто-мрке, док је трбушна страна тела светла. Насељава претежно сува станишта отвореног склопа у појасу храстових шума и шумостепа у нижим пределима. Креће се по земљи али се лако пење на грмље и дрвеће у потрази за пленом. Током репродуктивног периода учестало страда на магистралним путевима. Понашање је често аресивно, јединка која је узнемирена неће одмах побећи већ ће се устремити ка уљезу, симулирајући напад, а затим побећи. Младунци не личе на одрасле јединке, имају специфичну сивкасто-браонкасту боју и леђну шару која у пределу главе поприма облик упрошћене круне. Храни се ситним сисарима, али и птицама, гуштерима, понекада и малим змијама.

Гуштери

Зелембаћ (Lacerta viridis)

Зелембаћ спада у крупне гуштере Европе. Укупна дужина достиже преко 35 cm, од чега најмање две трећине чини реп.

Боја леђне стране тела је зелена, код мужјака јарко зелена у доба парења. Женке могу имати браонкасту боју леђне стране тела или зеленкасто-браонкасту, понекада са двема светлим пругама дуж леђа и светлим мрљама дуж бокова. Мужјаци су карактеристични по тиркизно плавој боји врата која је у доба парења изузетно уочљива. Боја грла женки је жућкасто-зеленкаста. У Србији је веома распрострањена. Храни се углавном бескичмењацима, али једе и птичија јаја, младунце, а понекад и воће.

Степски гуштер (Podarcis taurica)

Степски гуштер је дужине до 24 cm, од чега две трећине чини реп.

Боја леђне стране тела је зелена, са по две светле уздужне танке пруге на боковима и мраморастим тамним мрљама између њих, док је боја трбушне стране тела је светло жута до бледо наранџаста, али код мужјака у доба парења постаје јарко наранџаста. У Србији има интересантно распрострањење, насељава сува, претежно равничарска станишта отвореног типа југозападне, јужне, југоисточне и источне Србије, источног дела Војводине као и у широј околини Дунава.

(текст: Природњачки музеј у Београду)