Виртуелни музеј Дунава

Бачка тврђава

Тврђава у Бачу представља најзначајније и најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине. Локалитет на коме је тврђава изграђена сведочи о дугом низу векова коришћења овог природно одбрањивог терена, који је своју судбину везао за реку Дунав, природну границу међу народима и цивилизацијама.

Материјални остаци, пронађени током систематских археолошких ископавања јасно потврђују да је локалитет на коме се налази средњовековна тврђава у Бачу са предграђем био насељен у континуитету од праисторије. На простору под темељима видљивих зидова постојало је насеље из периода млађег неолита – пре шест миленијума, које је живело и у бронзаном, старијем и млађем гвозденом добу, а постоје индиције за праћење Келта и живота у периоду касне антике током III и IV века. Први пoмeн имeнa и дoгaђaja кojи сe условно мoгу пoвeзaти сa oвим нaсeљeм потичу из врeмeна цара Jустиниjaнa. Бач се помиње у новели из 535. године, у контексту стварања нове византијске архиепископије и прикључења дела провинције Јустинијане Секунде „quae in Bacensi est civitate“.

У околини Бача забележене су богате аварске некрополе. У Салцбуршком летопису из 873. године помињу се простори између Дунава и Тисе, где су настањени Словени, Авари и Хуни, као и то да су бачку тврђаву држали Авари. Недовољно је расветљено присуство и улога Словена и варварских колонизација, као и континуитет рано успостављене црквене организације на овом простору.

Доласком Угара у Панонску низију 896. године успостављени су нови односи и у потоњим вековима Бач је постао значајно историјско место, често у поседу угарских краљева. Заједно са Калочом био је седиште надбискупије, омиљено место за забаву, које су посећивали многи европски владари. Будући да се налазио на јужној угарској граници потпадао је и под власт Византије, а било је и сарадње и сукоба са Немањићком Србијом. Посебно је значајна била улога Бача у одбрани западне Европе од надирања Турака.

Тврђаву Mађари затичу као земљану, а Анонимус је назива „старом“. Средином XII века Бач је био толико значајан да га је арапски географ Идризи 1154. године убележио у Рожерову карту света, односно у „Географију“, књигу која прати карте, записавши: „Бач је гласовито место, којег убрајају међу остале велике градове. Ту се налазе пијаце, трговачке радње, занатлије и грчки научници... Жито је пак јефтино, јер се може наћи у изобиљу... Бач и Ковин су велики извозни врло насељени градови. Они су главни градови Угарске земље, који имају највише грађевина и у њима се живи у изобиљу на највећим сеоским поседима.“

Настанак дела данашње тврђаве, везује се за период од 1338. до 1342. године, када је краљ Карло Роберт Анжујски ојачавао границе краљевства. Ово је време успона цара Душана и међусобних српско - угарских ратних сукоба, што је краљ Карло навео у једном писму као опасност и разлог за предузимање радова на тврђави у Бачу. Дограђивање и ојачавање тврђаве трајало је непуна два века. Радове на утврђивању и прилагођавању новим војно - инжењеријским захтевима водили су надбискупи, који су често били и жупани. Остао је забележен труд Петера II Варадија, хуманисте, научника,љубитеља уметности, који је од 1495. до 1501. заокружио градитељски опус и продубио одбрамбене водене ровове око тврђаве. У једном од писама послатих из Бача надбискуп је написао: „Можемо да уживамо у најчистијој дунавској води, а да је Narcissus жив, могао би да се огледа у води и да ужива!“ Последња обнова пре пада у турске руке извршена је за време фра Павла Томорија 1523 - 1526. године. Обрамбени систем тада је био заокружен и могао изгледати на следећи начин.

На природно уздигнутом терену, насталом меандрирањем реке Мостонге налазило се палисадама ограђено подграђе, са правцем пружања исток - запад, у које се улазило преко моста и кроз улазну кулу са капијом. У северозападном делу меандра, на острву био је смештен утврђени замак до кога се стизало проласком кроз издвојени барбакан, са свих страна окруженводом. Плато на коме је подигнуто утврђење релативно је малих димензија и захвата површину од 8.700 m2. Основа тврђаве, површине 5.600 m2, у облику је трапезоида, прилагођеног облику терена. На угловима се налазило пет истурених одбрамбених кула, међусобно повезаних бедемом ширине 2,5 m и висине око 12 m, са стрељачким стазама. Куле су различитих облика и димензија. Три угаоне куле имају кружну основу и према унутрашњем простору су отворене, док су северозападна и кула са улазном капијом четвороугаоне основе. Источни део тврђаве био је најбоље брањен, пошто се ту налази бранич – донжон кула и резиденцијална палата, са бунаром и цистерном. Са унутрашње стране бедема били су прислоњени објекти различитих намена – палате, економски објекти уз западни бедем и низ житних јама. Сви објекти били су изграђени од опеке уз примену камена за декоративне елементе.

Тврђава је споља изгледала добро утврђена, моћна, лепо обликована и доминирала је плодном бачком равницом. Посебну пажњу привлачила је кружна кула са балконима на каменим конзолама. У унутрашњости се истицалакула са готичком капелом на спрату, донжон кула најдоминантнији објекат тврђаве правилне квадратне основе, оријентисан дијагоналама према странама света, са издвојеним спиралним степеништем на северозападној фасади и истуреним нужницима на североисточној фасади. Палате су красили елементи од теракоте изведеним у духу ране италијанске ренесансе.

Бач је први пут пао у турске руке 1526. године, након битке на Мохачу, када је војску предводио султан Сулејман Величанствени. Забележена је улога српског „цара” Јована Ненада, који је 1527. повратио Бач, као и то да се након његове погибије српски деспот Стефан Бериславић трудио да ојача систем одбране на овом делу Дунава. Турци су коначно запосели бачку тврђаву 1529. године, а власт су успоставили тек након 14 година. У дужем периоду турске доминације тврђава је била у дубокој позадини, са малобројном посадом. О интензивном коришћењу тврђаве сведочи обиман покретни материјал нађен у силосима током археолошких истраживања. Драгоцене податке о Бачу, тврђави и подграђу оставио је Евлија Челеби. Током посете Бача 1665. године, записао је између осталог: „То је дивна тврђава на једном језеру које добива воду из Дунава; има четвероугаони облик, а сва је сазидана од цигле... У овом граду налази се још једна велика кула; то је права косморама, која је окренута према језеру. На њој се налази дивно одмаралиште попут царског. То је дворац лијеп као Хавернек; у њему се састају сви просвијећени и искрени пријатељи из града да се одморе и разоноде.“

Судећи по документима и старим гравирама град није значајније страдао током ослобађања од Турака 1686. године, аливелике промене, које су следиле, нису ишле у корист бачкој, као ни већини других средњовековних тврђава!

Током Ракоцијевог устанка Бач је претрпео велике губитке, а тврђава је више пута рушена и паљена док је прелазила из руке куруца у руке царске војске Хабсбурга и обрнуто. Након минирања 1704. године тврђава је напуштена. Онемогућена да икога више брани и одбрани почела је да живи нови живот-славне развалине. Привлачила је пажњу трагача за благом и оних који су готово два и по века разносили опеку и камен.

Привлачила је и пажњу истраживача. Унутар урушених зидова задржали су се изворни средњовековни облици важни за разумевање архитектуре и живота целине. Тако је чињеница да више није дограђивана и обнављана, како би се прилагодила развоју ратне технике, допринела њеној важности као културном наслеђу.

Године 1948. тврђава у Бачу добила је статус споменика културе, чиме је заустављено даље пропадање и разношење материјала, а отворен пут ка организованој бризи за њено очување.

На вредност тврђаве у Бачу указивали су истраживачи још од XИX века. Прва организована ископавања обавио је Имре Хензлман 1870. и 1872. године, оставивши вредне текстове илустроване цртежима тврђаве, археолошког материјала, а дао је и предлоге за идеалне реконструкције појединих грађевина. Рудолф Шмит и Ђурђе Бошковићобјавили су 1939. године обимне радове којима се скреће пажња на вредности и специфичности бачке тврђаве.

Простор некадашњег подграђа, који започиње кулом са капијом, а завршава се утврђеним замком, имао је нешто другачију судбину одтврђаве, проглашене за споменик културе. Средином 60 - тих година прошлог века прокопан је канал и целина је остала без водених ровова, а тврђава без воденог огледала. Улица у предграђу изгубила је историјску колску везу са Бачем. Старе куће временом су мењале аутентичне облике и материјале. Дуго је трајао процес утврђивања вредности ове целине, а тај процес још траје, иако је у међувремену тврђава са подграђем утврђена за просторну културно историјску целину од изузетног значаја за Републику Србију.

Литeрaтурa:

Славица Вујовић, Tврђaвe и oстaци утврђeних грaдoвa - Бач, Публикaциja 09, JП ''Београдска тврђава'', (2008).

Слaвицa Вуjoвић, “Интeгрaтивнa зaштитa прoстoрнe културнo-истoриjскe цeлинe Tврђaвa и пoдгрaђe у Бaчу”, у: Урбaнa рeгeнeрaциja зaштићeних aмбиjeнтaлних цeлинa у кoнтeксту oдрживoг рaзвoja – Пoдгрaђe Tврђaвe Бaч, Бeoгрaд: Aрхитeктoнски фaкултeт, 2011, стр. 108-142 (http://obavezni.digital.nb.rs/izdavac/af/publikacija/11)

(документација: Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад)