Виртуелни музеј Дунава

Стари занати

Занати у Подунављу од Београда до Ђердапа

Занати су основна привредна делатност подунавског региона крајем 19 века и прве половине 20 века а којим су се бавили становници тог дела Балкана. Основне занатске сировине за прераду су: дрво, камен, гвожђе, глина, текстилна влакна природног порекла.

Производи занатлија су задовољавали основне потребе становника тог подручја. Занатске радионице су биле застуљене по селима и по варошима дуж Дунава. Своје производе су продавали по радњама, занатским радионицама и вашарима.

Занатлије су производили алате за ковачко-поткивачке радионице: ковачке мехове, клешта, турпије, чекиће, маљеве, секаче, циркле, угаонике и др.Производили су и поправљали све металне производе док су поткивачи правили потковице за: волове, бикове и коње.

Колари су производили и поправљали сеоска кола: велике и мале тестере, различите чекиће, наковње, тесле, секире.

Дрводеље су употребљавали као основну сировину дрво. О дрвета су правили сав сеоски намештај: клупе, столове, столице, кревете, рафове, ормане. Од алата су употребљавали: секире, тестере велике и мале, шестаре, шила, тесле, стеге. Радило се на столарским тезгама.

Грнчари су радили на ножном грнчарском колу. Од печене глине правили су: лонце, шерпе, грнад, ћупове, панице, крчаге, саксије, вазе, свећњаке, тестије, бардаке, пилићарнике, дакле употребне и украсне предмете.

Опанчари су правили опанке најчешће од говеђе и телеће коже. Ређе су употребљавали коњску кожу а у случају великих несташица коришћена јеи псећа кожа. Опанци су прављени од пресне а касније и од штављене коже. Алати су били: опанчарска тезга, калупи, шила, боде, кашике, даске за набадање опанака, маказе. За време рата услед несташице природних кожа правили су се и опанци од гуме.

Ћурчије су прерађивали кожу коју су куповали из касапница са села и из града. Кориштен је следећи алат: каца за кишељење кожа, дрвена ступа са говзденим тучком за туцање печурки. Грипка, дрвени рамови, различлити ножеви и теглићи за разтезање кожа. Потом су се коже прале у великим кацама или текућој води и сушиле а затим мочиле у шишаркама и рују. За бојење коже употребљавали су дудову, орахову, брестову и јабукову печурку.

Ћурчијски производи шубаре и кожуси су били веома тражени на подручју Дунавског подунављу нарочито зими када дува кошава.

Каменоресци су обрађивали камен из каменолома. Од камена су правили: темеље за куће, ограде, појила за стоку, степенике, ковачка корита, ковачка тоцила, ограде за бунаре а најчешће надгробне споменике. За споменике се употребљавао се и увозни мермер из Шведске и Италије. За надгробне споменике су се правили различити украси: крстови, коцке, стубићи, вазе за свеће и цвеће, различите фигуре и постаменти. Каменорезачки алати су били чекићи, длета, штокомери, маљеви, шпицеви и угаоници.

Набројани занати су били најзаступљенији на подручју Подунавља. Претежно су се тим занатима бавили сеоски али и градски мајстори у периоду друге половине 19 века и у првој половини 20 века.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Галерија