Виртуелни музеј Дунава

Русалке

Русалке су митска бића о којима су се представе дуго одржале у источној Србији. Та бића су била веома слична вилама. Замишљане су као младе, лепе жене с дугом „русом“ (риђом), расплетеном косом. Имале су искључиво људско обличје, без икаквих животињских атрибута или „крила“. Као и виле, имале су тајне састанке на којима су играле и певале, чиме су биле у стању сваког да опчине, а случајни намерник био би драстично кажњен; најчешће би сишао с ума. Људи би на себе навукли тешке последице ако би видели русалке при игри.

За разлику од вила које су се налазиле у читавој природи, русалке су биле везане за водени амбијент – изворе, реке, потоке, језера. Из њих су се појављивале у уторак који претходи Духовима, долазиле у додир с људима и деловале до следећег уторка, а њихова активност је била најинтензивнија у четвртак духовске односно троичке, такозване „русалне“ недеље. После тога су се „растурале“ до следећих Троица. Окупљале су се на шумским пропланцима или покрај реке где је трава бујније расла.

Веровало се да су русалке веома опасна бића која увек настоје да нанесу зло, поглавито женама. Тежиле су да намаме жртву до воде и затим је удаве. Због тога се избегавало купање током „русалне“ недеље, али пошто су у току те недеље биле свуда присутне, људи су се придржавали и других забрана и ограничења. Нису смели да спавају дању, нити да се пењу на дрво. Жене нису смеле да перу веш, преду вуну, нити ткају, а ни да се баве повртарством. Било је опасно шишати овце, јер би „ошантавиле“, а људе би напала болест „руса“. Није требало ни радити у винограду, пошто би град нанео штету. Није било пожељно ни садити парадајз и паприку пошто би опао цвет. Уколико би неко прекршио забрану, русалке би га опселе, па би се разболео или полудео, за шта се у народу говорило „ухватила га русалија“. Пошто су послови морали да се обављају упркос забранама, прибегавало се употреби апотропејских средстава, ради заштите од тешких последица. По народном веровању, русалке су бежале од траве пелин, па су је током „русалске“ недеље људи распростирали по кућама или је носили са собом.

Русалкама су били посвећени обреди Краљице (које су се често поистовећивале с русалкама) и Русаље.

До шездесетих година XX века одржавао се обред Русаља или Падалица у селу Дубока у Звижду, о чему постоје фотографски и филмски записи.

Литература:

Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд, 2004; Слободан Зечевић, Митска бића српских предања, Београд, 1981.

(текст: Етнографски музеј у Београду)