Виртуелни музеј Дунава

Ношње

Одевање у Подунављу

Повољни географско климатски услови дуж тока Дунава кроз североисточну Србију у великој мери утицали су на разноврсну слику традиционалног живота њеног становништва. Овчарство, земљорадња, риболов, испирање злата биле су основне и допунске привредне активности специфичне за становништво мањих области: Пожаревачке Мораве, Стига, Браничева, Ђердапа, Кључа и Неготинске крајине.

Поред старинаца, становништво чине Срби досељеници из других крајева Србије и припадници других народа, Влаха из суседних земаља. Разноврсно порекло, друштвено економске прилике, утјецаји и културна слојевитост највише су видљиви у језику и у одевању. У 19. веку на овом подручју заступљено је више типова народне ношње, везних уз ношњу непосредног залеђа и ширих крајева јужне, централне и западне Србије, затим међусобна мешања, прелазни облици и утјецаји грађанског одевања из ојачаних градова и варошица.

Разноврсне одевне целине огледају се нарочито у женској ношњи; начину чешљања и покривања главе. Међу најстаријим оглављима су трвељи – пар посебно уплетених, обликованих и украшених плетеница од природне косе, вуне и кучине. Трвељи су, као и низ других архаичних облика под притиском власти законом забрањени и тиме изобичајени. У Пожаревачкој Морави, специфичном типу народне ношње уобичајено је оглавље конђа с убрадачем – дрвени подложак покривен пешкиром или марамом. Поред тога, основни део целине ношње била је дугачка кошуља богато набрана у пределу врата и рукава, кројна особина словенског порекла и изражени елемент народних ношњи панонског типа ношње. Преко кошуље облачио се зубун без рукава, дугачак отворени хаљетак од белог сукна, карактеристичан за ношње централнобалканског и динарског типа. Зубун из Пожаревачке Мораве украшен је јединственим начином апликацијом ситних комадића црвене чоје у облику сложене композиције. Ту ликовну технику примењивали су и мајстори занатлије приликом израде кожних делова кожуха, који су временом заменили старије хаљетке. Саставни део овог комплета чини и дугачка сукња, која се по узору на градску ношњу визуелно прилагодила одевној целини сваке поједине области.

Истовремено, у целини српске ношње изобичајена је задња прегача и задржана само дугачка предња. Систем ношења две прегаче представља заједнички елемент ношње свих етничких група на овом подручју. Такође, управо су различити облици и димензије прегача веома јасно и прецизно одређивали разлику између ношње Влаха Царана и Влаха Унгуреана. Веће или мање прегаче са утканим геометријским орнаментима обрубљене дугачким пуштеним ресама од разнобојне вуне, карактеристичне су за влашку унгуреанску ношњу. Одређена оглавља, такође као што су облици једнорогих и дворогих капа са конђама, круна, траки и пешкира јављају се искључиво у ношњи ових етничких група. У мушкој ношњи међутим, та разлика није била изузетно велика. Карактеришу је одјевни елементи од белог домаћег сукна, који су са незнатним варијантама ношени само зими или током целе године. Заједничке елементе одевања на овом подручју чине и делови израђени од коже и крзна домаћих житотиња, као што су опанци и веће или мање мушке шубаре.

Одевање у подунавском региону у 19. и првој половини 20. века представља одраз природних и друштвено историјских околности које овај простор одређују као централно, а у културно историјском погледу, као најдинамичније подручје панонског басена. Mултиетничност и мултикултуралност су његове најзначајније карактеристике које се у култури одевања манифестују постојањем различитих варијанти народне ношње панонског типа, бројним националним костимима и европским грађанским костимом са стилским одликама епоха барока и романтизма.

Традиционално одевање Срба као најбројнијег, али и Хрвата, Мађара, Буњеваца, Шокаца, Словака и Украјинаца (као и преко четрдесетак других народа и етничких заједница са терторије Војводине, Барање и источне Славоније који вековима деле историјску судбину овог простора), на левој и десној обали Дунава, од Бездана до Земуна, има одлике културе одевања панонског тип.

Према својимосновним одликама одећа панонског типа је некројена платнена одећа ручно сашивена од домаћег ланеног, кудељног или памучног платна. У оквиру својих домаћинстава жене (девојчице, девојке и удате жене) су производиле сировине ( узгајале и прерађивале биљна и вунена влакна од којих су ткале платнои вунене тканине) и саме израђивале (шиле и везле) одећу за целу породицу. Основни делови мушке и женске ношње/националног костима су кошуља и гаће за мушкарце и кошуља/сукње и кецеља за жене. Одећа је према телу обликована састављањем и набирањем равних пола платна, формирањем богатих набора, фалти и поруба. Ивице и истакнута места на одећи украшена су различитим техникама белог, ивеза у боји, а она намењена свечаним приликама златовезом. У зимском периоду године платнена одећа је допуњена вуненим предметима домаће и занатске израде и крзненим и кожним одевним предметима занатске израде. Неки делови крзнене одеће (кабаница, кожух, прслук) као привилегија имућних и њихово статусно обележје, ношени су у свечаним приликама током целе године.

Будући да је начин одевања сеоске популације условљен природним, првенствено заемљорадњичким односно панонским начином привређивања, социјално економским положајем, националном, регионалном и конфесионалном припадношћу, значајне функције традиционалног одевање, осим заштитне која је примарна и функције обележавања економског, националног и регионалног идентитета, биле су и функција обележавања породичног и личног идентитета. Поједини одевни предмети (као што су женска оглавља, горњи одевни предмети, кабанице или кожуси) и употреба појединих боја (нарочито црвене, плаве и зелене) служили су за обележавање и истицање националне припадности. Украшавање кожних прслука огледалцима и употреба појединих мотива веза били су елементи који су овој одећи давали магијску функцију. Примарна функција националног костима, као одеће намењене искључиво свечаним приликама јеистицање етничке припадности и естетска.

У панонском типу ношње присутни су архаични елементи (обојци, опанци, вунена сукња овојног типа,конђа, украшавање младих цвећем) пореклом из степскономадске, старословенске и словенске културне баштине, као и елементи мађарске, словачке, немачке или европске грађанске културе, као новији слој. Владајући културно историјски, односно модни стилови који су имали значајног одраза уначину одевања ширих друштвених слојева, у народном одевању резултирали су постојањем европских културних елемената (насталих директним преузимањем или копирањем). Преовладавајући су елементи преузети из епохе барока (обликовање и крој појединих хаљетака, употреба луксузних материјала, начин украшавања, мотиви веза) и романтизма ( матријали, крој, црна боја, фризуре, капе).

За разлику од шароликости одевања сеоске популације у којој мултиетничност и мултикултуралност подунавског региона долази у потпуности до изражаја, у одевању грађанског слоја уочава се уједначеност (разлике постоје с обзиром на сталешку припадност и имовинско стање). Одевање грађанског слоја становника у значајним градским центрима, као што су Петроварадин, Нови Сад и Земун и мањим урбаним срединама као што су Апатин, Бачка Паланка, Вуковар, Илок, Сремска Каменица и Сремски Карловци (подједнако као и одевање богатог слоја сеоског становништва), одговарало је модним захтевима ондашњег времена. Одећа, обућа и модни детаљи према последњој париској и бечкој моди (или њеној пештанској варијанти), куповани су у већим градским центрима или су наручивани путем модних каталога (стизали су и у већа села). Веома често су је израђивале и домаће шнајдерке и модискиње, веома бројне и популарне крајем 19. века.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Литература:

Музеј Војводине, Стална поставка-водич, Музеј Војводине, Нови Сад 1997; Српске народне ношње у Војводини, Нови Сад 1953; Мила Босић, Народна ношња Словака у Војводини, Нови Сад 1987; Mirjana Maluckov, Narodna nošnja Rumuna u jugoslovenskom Banatu, Novi Sad 1973; Мирјана Малуцков, Ношња Панчева и околине, Нови Сад 1995; Катарина Новаковић, Свечана женска оглавља у Војводини, каталог изложбе, Музеј Војводине, Нови Сад 2005.

Галерија