Виртуелни музеј Дунава

Музички инструменти

Етнографски музеј у Београду, од свог основања 1901. године, до данас сакупио је вредну збирку народних музичких инструмената. Збирка броји око 450 примерака инструмената подељених у четири категорије: дувачки (аерофони), жичани (кордофони), ударачки (мембранофони) и идофони (звучне направе, „инструменти“ који производе звук сами од себе).

Најзаступљенији су дувачки инструменти које чине разне свирале, фруле, двојнице, гајде, дипле, пиштаљке, двојне свирале, окарине, сопиле, зурле. Жичани инструменати:лирице, лијерице, ћемане, кемане, више врста тамбура, тамбуре самице,инструменти тамбурашког оркестра. Гусле такође спадају у „жичане“ инструменте, мада гусле намају жицу, већ струну. Струна на гуслама се састоји од око 60 коњских длака истргнутих из репа (или гриве) најчешће белог коња, по могућству пастува, повезаних јаким концем, затегнута од главе до дугмета, преко кобилице. Ударачке инструменте чине разне врсте бубњева, гоч, тапан, дарабука, инструменти од глине са животињском опном, даире, деф, ћуп – бегеш.

Народни музички инструменти немају неку посебну везаност за Дунав, али неки од њих су врло интересантни и на неки начин одсликавају миран и широк начин живота, као и предели кроз који протиче Дунав, на свом путу кроз Србију, према ушћу и крају. Ту су, на пример, банатске двоцевне трогласне гајде (Банат, Војводина, Славонија, Барања), где се ваздух удувава у мешину не дувањем, него пумпањем, лактањем, са дрвеним мехом који се везује око руке, и где се покретима руке притиска мех и ваздух улази у мешину. На овим гајдама су углавном изводе игре, народна кола, али се уз ове гајде и певало. Тамбурашки оркестри као аутохтона појава панонских простора, свирају и веселу и сетну музику, час подсећајући на ситан дрмеж младих играчица и играча, час на широку равничарску депресију са звуком који лебди изнад ове велике и широке реке. Интересантан је и лонац инструмент, ћуп бегеш (ћупа бегеч). Употребљавао се као пратећи инструмент у тамбурашким оркестрима, уместо контрабаса или „бегеча“. То је обичан неглеђосани керамички лонац, где се дно лонца одстрањује, а отвор суда се затвара кожом јагњећом или јарећом, мокраћним мехуром овце или свиње. Та кожа „ира“ или мехур се на средини пробуше и кроз отвор се провлачи комад стабљике трске или сирка. Инструмент се при свирању обеси око рамена или се везује око појаса а тон се добија тако што свирач прстима овлаженим вином или сирћетом превлачи преко стабљике од сирка.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Галерија