Виртуелни музеј Дунава

Београдска тврђава

Београдска тврђава представља слојевит и веома сложен споменички комплекс, настао у веома дугом временском раздобљу од 2. до 18. века. У другом веку наше ере на простору данашње Тврђаве подигнуто је прво утврђење – римски легијски логор, као стални војни логор IIII Флавијеве легије. По својој функцији то је било једно од важних војних упоришта на граници римске империје. После разарања од стране Гота 378. а затим и Хуна 441. године, утврђење је обновљено у првим деценијама 6. века. Непуно столеће касније, разарају га Авари и Словени.

На рушевинама античког утврђења настале је прва словенска насеобина, коју већ крајем 9. века савременици познају под именом Београд. У том раном раздобљу средњег века не подижу се нова утврђења, већ се за одбрану користе стари антички бедеми. Тек средином 12. века, под византијском влашћу, у време цара Манојла I Комнина (1143-1180), почиње изградња новог средњовековног утврђења – кастела, у западном углу данашњег Горњег града.

Даљи развој београдског утврђења условиле су тежње српских владара да учврсте границе своје државе на обалама Саве и Дунава. Као израз тих хтења настаје у првој половини14. века ново утврђено подграђе на обали Саве, повезано са кастелом на брегу. Ипак, главна средњовековна утврђења подигнута су почетком 15. века када је Београд постао престоница Србије. Затечена утврђења су реконструисана, у старом кастелу подигнут је двор деспота Стефана, а на Сави је дограђено ново ратно пристаниште. У исто време, подигнуто је ново утврђење Горњег града, опасано двојним бедемима, као што је био опасан и већи део градског насеља у Доњем граду. Овим радовима је брањени простор утврђења био десетоструко увећан. Београдске фортификације изграђене у ово време представљају једно од најбољих дела српске војне архитектуре. Касније током 15. века дограђени су неки делови утврђења прилагођени за дејства артиљерије – полигонална топовска кула, данашња Небојша у приобаљу, као и утврђења подграђа на истоку са још једном сличном топовском – Јакшићевом кулом.

После турског освајања 1521. године, па све до краја 17. века, Београдска тврђава није у значајнијој мери обнављана. Ново раздобље започело је са аустро-турским ратом 1688. године. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба који су трајали до краја 18. века, Тврђава је у том периоду била три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове фортификације. Током аустријске владавине 1717-1739. године изграђене су нове бастионе артиљеријске фортификације засноване на принципима одбрамбеног система војног инжењера, маршала Вобана. Грађене су према пројектима и под надзором војног инжењера Николе Доксата де Мореза, Швајцарца у служби хабсбуршког двора. Након изградње нових модернох утврђења, Београдска тврђава је представљала једно од најјачих одбрамбених упоришта на југоистоку Европе. Међутим, ратни пораз и аустријски губитак Београда, према одредбама мировног уговора, пратило је рушење свих новоподигнутих фортификација. Турски радови на обнови разорених фортификација представљали су покушај да се ово важно упориште оспособи за одбрану. У том раздобљу, до краја 18. века, Београдска тврђава је добила свој коначни облик.

У даљем следу историјских збивања, током 19. и 20. века, Тврђава је постепено изгубила свој војни значај. После светских ратова у којима је тешко пострадала, започета су вишедеценијска истраживања и радови на обнови, који још увек трају.

(текст: Музеј града Београда)

Галерија